Изложба студената Високе школе - Академије СПЦ у Ваљеву

Јелена Јефтић, Даница Поповић
Центар за културу Ваљево, 17 - 22. децембар 2011. године

Да црквена уметност има свој пуни живот у савременом раздобљу, где непрекидна продукција визуелних радова доводи у питање све традиционалне форме приказивачких уметности, показује и поставка живописачких радова Јелене Јефтић и Данице Поповић у Центру за културу Ваљево. Право питање јесте- шта на представљеним радовима указује на извесно догађање уметности? Поред субјективног утиска постоји и низ спољашње-унутрашњих показатеља; могућност креативне комуникације са савременим посматрачем темељи се на ауторској растерећености у односу на традицију, избегнута је имитација. Тако је показано да се традиција схвата као духовна тековина и да се даљи развој једне уметности не може темељити на њеној формалној ретроградњи.

Та врста спонтаности прати изложене радове, а нарочито је уочљива на онима који се не заснивају на решењима са предложака већ на интерпретацији доживљаја личности или догађаја. У формалном смислу, показана је да је икона ипак - слика. Савременом је чини то што се сви наративни чиниоци синтетизују у знак одређене атмосфере коју чини непоновљиви спој мистичног и оптимистичног. Како у изразу и стилу постоји више заједничког него разликујућег, што је и основ симултаног представљања две ауторке, у нашем приказу ће се пратити феномени више него личности или форме.

Портретске иконе показују интимистички карактер где се откривају сензибилитети. Две Богородичине иконе указују на доживљај, који претходно није условљен очекиваним ефектом. Са истим ставом, кроз искричаву флуоросценцију решавана је основна раван у којој се открива простор у потенцијалној бесконачности. Како је аналогни ефекат постигнут емулзијом и енкаустиком, може се запазити да технолошке сензације нису биле по себи - циљ. Декоративни рамови на иконама - портретима уводе орнаментално такође као симбол бесконачности. Наративни циклуси сведоче живо и слободно посвећивање изворима који се интерпретирају уз стилску доследност. Чине их празничне иконе (Благовести, Тајна вечера) и житијске (Житије светих апостола Павла и Василија Острошког). Реплике и самостална решења усклађивана су критеријумом доживљаја који јесте и основ њиховог настајања. Илустрације се такође не темеље на наративном, већ је заобилажена дескрипција, а са лакоћом се прелазило преко материје чиме је наговештено њено будуће, не тако материјално - догађање.

проф. Горан Јанићијевић